ČETKICA U MEDU

SLUČAJNI PUTOPIS IZ LA ROŠA

Piše: Milan Bečejić

Ne tako često, rode se ljudi za koje se kaže: rođen pod srećnom zvezdom, upala mu sekira u med, posrala ga ptica… Pošto je takvih manje nego ostalih jasno je da lako upadnu u oči i na sebe skrenu pažnju, a iza sebe ostavljaju manje ili više vidljive tragove. Dobre ili loše. Uglavnom dobre po sebe. Naravno, da bi sreća koja ih prati došla do izražaja potreban im je početni podsticaj. Taj start može biti sticaj dobrih okolnosti, mito, ugled roditelja, pa i pametna švaleracija.

Žan Oder je bio slikar iz umetničke familije i njemu je u med upala – četkica. Bio je osrednji slikar, a njegov tobožnji avangardni stil kojim je loše i nakaradno fingirao kubizam trebalo je, pre svega, da prikrije nedostatak slikarskog talenta. Međutim, kad se sa studija iz Pariza vratio u rodni La Roš, namah je postao zvezda. Bezobzirno je koristio ugled svog oca, istinski dobrog slikara i čestitog čoveka, i jašući na njegovoj umetničkoj slavi počeo sebi da krči put.

La Rošem je godinama, uprkos smenama gradonačelnika, dirigovao Pjer Frod, propali političar kojeg je Pariz ismejao i odbacio, ali je on, upravljajući iracionalnim strahom svojih podanika, uspešno upravljao gradom. On i njegova žena Koko, duge sate dosade znali bi da pretoče u ljubav prema umetnosti. To je presudno i uticalo da se upoznaju sa mladim slikarom Žanom tek pristiglim iz Pariza. Već na početku druženja Koko je izrazila želju da Žan naslika njen portret. Slikar je spremno prihvatio ponudu i od gospođe Koko uzeo fotografiju, objasnivši joj, onako iznenađenoj, da za dobar portret nije neophodno njeno prisustvo i da je to među slikarima davno prevaziđen način portretisanja.

Već sutradan, Žan je otišao za Pariz kod svog kolege sa akademije, vrsnog portretiste. Ubedio ga je da za skromnih 2000 franaka naslika gospođu s fotografije, bez potpisa, naravno. I dao mu rok od nekoliko dana, taman da se on sam malo promuva poznatim pariskim mestima zabave.

U La Roš se vratio sa upakovanim uljem na platnu, 100×50, prelepim portretom potpisanim sa Žan Oder. Gospođu Koko je zamolio da mu pozira nekoliko dana ne bi li slika dobila finalni glanc. Iza tog umetničkog druženja ostao je trač o navodnoj intimi između gospođe Koko i naočitog slikara, što nikada nije dokazano. Uglavnom, slika je najzad mogla da se pokaže. Gospođa Koko i njen muž Pjer su  bili oduševljeni i slikom i umetnikovim gestom jer nije hteo ni da čuje za honorar. Od tog trenutka Žanova karijera je krenula vrtoglavo naviše. Na svim praznim zidovima La Roša osvanuli su njegovi murali kojima su se ljudi divili iako ih niko nije razumeo. Žan je počeo da naplaćuje i ono što nije stigao da uradi.

Jednoga dana pozvao ga je gradonačelnik Klod Vert i saopštio mu da će postati član gradskog veća i da će u okviru njegovog tima biti zadužen za vizuelni identitet La Roša. Žan je ovu odluku mirno prihvatio, pitajući se u sebi zašto se tako dugo čekalo, jer mu je malanje kubističkih kockica po fasadama već dosadilo.

Ubrzo je u gradu kraj zatrpane rečice Ptipier počela da se uspostavlja nova kulturna politika za koju se pitao isključivo samo jedan čovek – Žan Oder. Shvativši njegovu rastuću moć i odakle duva vetar u njegova leđa, gradonačelnik je nastojao da uz Žana popravi svoju marionetsku ulogu. Žanu je davao sve šira ovlašćenja, nije ni kontrolisao šta to Žan radi sa samo njemu otvorenom gradskom kasom. Žan je sve češće boravio u Parizu u kom mu je kupljen i stan, a u povremenim dolascima u La Roš samo bi potvrđivao svoju moć i ugovarao nove poslove za sebe preko svojih pariskih prijatelja. U stalnim nastojanjima uspešnog dodvoravanja, gradonačelnik je u nekom trenutku naredio svim institucijama kulture da od Žana moraju da otkupe bar po jednu sliku. To je lakonski obrazložio: „Biće vam čast da imate delo našeg najvećeg umetnika!“ Žan je ravnodušno prihvatio ovu počast, i skromnim delom velikog novca koji je dobio uposlio jednog siromašnog pariskog kolegu slikara.

Prvi nesporazum s gradonačelnikom Vertom izbio je zbog nekakvog letnjeg muzičkog festivala čiju su organizaciju preuzeli Žanovi prijatelji iz Pariza. Vert i on nisu uspeli da se dogovore kolko će ko od njih dvojice dobiti procenata od budžeta za festival. To dogovaranje je bilo toliko složeno da je zbog festivala u La Rošu te godine morao dva puta da se pravi rebalans budžeta. Vert i Oder su se, najzad, namirili, a Žan je gradonačelniku ponudio, kao gest dobre volje, da na poslednjem praznom zidu preko puta gradske većnice, oslika njegov portret.

Gradončalenik Vert je bio zaprepašćen i prijatno iznenađen. Naravno da je pristao.

Pod Žanovim nadzorom nekoliko pariskih slikara je danima radilo iza zaštitinog paravana. Jednog jutra je paravan skinut i na zidu je osvanuo ogroman portret – Žana Odera…

Bio je to, zapravo, portret novog gradonačelnika La Roša.

Može vam se još svideti More from author

2 Comments

  1. Saca kaže

    He he znaci ode Geda Gluperda. Raskucio sve, kraduckao tu i tamo i zavrsio karijeru.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.