Piše: Milan Bečejić

Kad predsednik ove tužne države nekome i zbog nečega kaže da – laže, to je ravno „informerovskom“ propagandnom maniru da neistomišljenike vrhovnog urednika, po dnevnopolitičkom zadatku, proglasi – lažovima. Potom se momentalno treba zapitati koja i kakva istina je zabolela diku predsedničku nakon neuspešne vizite delu vladika. Sve i da dovedem u pitanje izvor njegovog gneva (izveštavanje „Danasa“ o crkvenom ataku), saopštenje Arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve ga surovo demantuje – uzalud si dečko dolazio, stav Crkve je suprotan tvojim kosovskim planovima i namerama.  

Politika Crkve još od Konstantina Velikog jeste da podržava vlast, pa ni ova naša nije gadljiva na tu praksu, čiji je u ovom trenutku glavni i najveći protagonista 45. po redu, najgori srpski patrijarh u osam vekova autokefalnosti SPC ‒ ‎Miroslav Gavrilović, zvani Irinej. Pokušavši da prejudicira konačan stav Sabora, prethodno je isfingirao navodnu sveopštu podršku arhijereja ne bi li se pred Vučićem i njegovim štitonošom Sančom Pansom (Dodikom) što više dodvorio i javnosti nametnuo utisak da SPC podržava Vučića, po šta je predsednik države i došao međ vladike. Daleko od očiju javnosti ostaće saznanje da su uticajniji arhijereji neuglednom i nemoćnom patrijarhu nagovestili ozbiljan pritisak pod kojim bi se povukao s trona (zbog „bolesti“ ili starosti – 89. godina, jer je izbor doživotan). Bio je, doduše davno, jedan slučaj da je patrijarh smenjen, kad je knez Lazar u dogovoru sa episkopima, suprotno kanonima, smenio trećeg po redu patrijarha Jefrema 1379. godine, naklonjenog Carigradskoj patrijaršiji, i na njegovo mesto postavio Spiridona. E sad, nije Vučić knez Lazar, mada voli da ga glumi (a tek Miloša Obrenovića), ali Irinej je lukavo procenio da bi ga lična i javna podrška modernom srpskom despotu, ali, istovremeno, i popuštanje kolegama episkopima, moglo održati na tronu.

Međutim, sve to je proizvelo veliku količinu gađenja među iskrenim vernicima koji poštuju Crkvu a pritom misle svojom glavom. Ostaje dilema zbog čega je patrijarh iskazao toliku količinu snishodljivosti prema predsedniku države, da ga je čak proglasio za preporučenu božju pošiljku. Da li je iz njega progovorio Miroslav Gavrilović ili poglavar Srpske pravoslavne crkve? Ne verujem u čaršijske natruhe da je Miroslav u vreme dok je bio niški vladika izazvao u Prokuplju neku saobraćajku, te da je u kanonskom grehu zbog dva potomka, od kojih je jedan u nekom ozbiljnom biznisu, ali se pitam da li je ovom unižavanju Crkve i samog sebe pristupio iz straha ili interesa? U njegovim godinama čovek može da se plaši samo smrti, a ni razmere interesa, bilo ličnog ili crkvenog, nisu dovoljno jasne niti ubedljive.

Slobodan Milošević nije upadao na arhijerejska zasedanja niti je kao osvedočeni komunista voleo da očijuka sa Crkvom. Ali držao ju je pod kontrolom, što preko Službe, što nekim ustupcima. Malo ko se seća da je u prvoj polovini devedesetih dozvolio sveštenstvu uvoz automobila bez dažbina, te da je na rafiniran način znao da pomogne Crkvi, pa su se i u patrijaršijskoj štampariji štampali SPS-ovi izborni plakati! Ovaj aktuelni Miloševićev đak ne poseduje takav rafinman, pa Crkvi direktno donira novac, a ova ga lako uzima, iako se time krši Ustav SPC, gde se u članu 243, tačka 4, jasno kaže da prihodi Crkve mogu biti i „vanredni od dobrovoljnih priloga, darova i zaveštanja…“ Tih 30 miliona od države, ili ko zna koliko, ne mogu biti ni donacija niti dobrovoljni prilog, već samo politički mito i predložak političkog pritiska. Nije se samo u ovom slučaju patrijarh ogrešio o crkveni ustav, već i pozivajući predsednika države na zasedanje Sabora. U članu 68 Ustava SPC piše: „Sveti arhijerejski sabor i Sveti arhijerejski sinod mogu na svoje sednice pozvati, radi stručnog mišljenja, i sveštena i svetovna lica koja nisu članovi tih tela.“ Drsko i neprimereno bi bilo proglasiti Vučića za stručnjaka čije je mišljenje neophodno za utvrđivanje bilo kog stava SPC. Otuda bi njegov pokušaj ulaska na saborsku sednicu bio ravan upadu i presedan u urušavanju samostalnosti SPC. Time je i logično da je predsednik dospeo tek do svečanog Crvenog salona.

Ostaje gorak ukus što srpski episkopi trpe ovakvog patrijarha i što nemaju ni snage ni smelosti da ga kazne za ovoliko kanonsko ogrešenje. No, ostaje i gorak ukus zbog predsednikove namere da pokori i kontroliše još jednu instituciju – Crkvu. Da napravi razdor i podelu tamo gde ni po funkciji ni po običajima nema šta da traži. SPC i bez njegovih namera ima previše unutrašnjih podela: na justinijanovce i nikolajevce, na proruse i progrke, na bosanske i srbijanske episkope, na „crvene“ i patriotske vladike, na ekumeniste i one koji su protiv, na mlade i starije episkope… Ali i na one vlastoljubive, srebroljubive i pipoljubive, koji su omiljeni predmet interesovanja Službe koja se nekad zvala Udba, a danas kako god. Svojevremeno mi je moj dragi prijatelj teolog Živica Tucić ubedljivo objasnio: „Uticaj Službe bio je najmanji pri izboru patrijarha Pavla.“ Ali ga je uvek bilo. Još od vremena čuvenog Krcuna koji je, kao šef Službe, u deceniji posle rata, uspeo da unutar SPC organizuje 1.800 sveštenika u nekakav „sindikat“ i da preko njih nadzire i upravlja Crkvom. Čak da (uz pomoć Dobrice Ćosića) instalira Germana na mesto patrijarha!

Jeste da je ovaj predsednik četvrtine građana Srbije bezbožnik, da Vučiće iz Bugojna bije glas partizanštine, ali pokušaji i namere da logikom zavadi pa vladaj uruši i ono malo ugleda koji je sačuvala Srpska pravoslavna crkva ne služe mu na čast, čime je zaslužio istorijsku kaznu izopštenja iz pravoslavlja i srpstva. I bez kosovskog fijaska.

Može vam se još svideti More from author

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.