BOTOVI , SPREMITE SE, STIŽU GMO SENDVIČI

Piše: Branislav Krivokapić (Beogradski glas)

Molim vas kao boga, ne uznemiravajte javnost, preklinjao je proteklih nedelja ministar poljoprivrede Branislav Nedimović kritičare izmena Zakona o bezbednosti hrane. Zaklinjao se da nulta tolerancija i na proizvodnju i na trgovinu genetski modifikovanih organizama, propisana Zakonom o GMO iz 2009, ostaje na snazi, iako je njegov kolega iz Vlade, ministar trgovine Rasim Ljajić, još avgusta 2016. izjavio da mi već jedemo GMO jer uvozimo meso od životinja koje su hranjene GMO stočnom hranom. Da građani Srbije uveliko konzumiraju namirnice koje sadrže GMO, potvrđuju i stručnjaci poput Tijane Brankov, docenta Ekonomskog fakulteta u Subotici, koja kaže da se GM hrana najverovatnije nalazi na našim trpezama, najviše u prerađenoj hrani stranog porekla i uglavnom s procentom GMO ispod 0,9 odsto, što se, po zakonima EU, smatra prihvatljivom granicom.

GMO se može pronaći u bilo kojoj prerađenoj hrani – mesnim prerađevinama, slanim i slatkim konditorskim proizvodima, majonezu, supama iz kese, dodacima za ishranu sportista, pa čak i u vitaminima i hrani za bebe. Svedoči o tome lista proizvoda koji sadrže GMO najpoznatije svetske ekološke organizacije „Grinpis“, a na kojoj se nalaze svetski poznati brendovi, omiljeni i u Srbiji. Takođe, GMO se može naći i u uvoznom mesu koje potiče od životinja hranjenih GM sojinom sačmo ili kukuruzom, a Tijana Brankov kaže da je transgena soja u tragovima pronađena čak i u prodavnicama zdrave hrane. Kontaminacija GMO u izvesnoj meri očito je neizbežna, a najveći problem je u tome što ne znamo koje namirnice sadrže GMO u granicama tolerancije, a koje preko dozvoljenog nivoa od 0,9 odsto.

Trenutno smo jedina država u regionu i jedna od retkih u Evropi koja ima zakonsku zabranu proizvodnje i prometa genetski modifikovane hrane, što je u suprotnosti sa pravilima Svetske trgovinske organizacije (STO), koja ne dozvoljava eksplicitnu zabranu prometa bilo kojih, pa ni GM proizvoda, za koje ne postoji dokaz da štete ljudskom zdravlju. Problem je, međutim, u tome što Srbija, da bi zatvorila Poglavlje 30 u pregovorima o pristupanju EU, mora postati članica STO. Iako je 136 od postojećih 169 opština usvojilo deklaraciju protiv uvoza, uzgoja, prerade i prometa GMO, deklaracija nije dobila podršku narodnih poslanika, a Vlada se opredelila da na mala vrata, izmenama Zakona o bezbednosti hrane, pokuša da ispuni kriterijume STO. Ovaj naizgled vešt manevar ipak nije prošao nezapaženo.

Trovanje „svežim“ mesom

Izmenama Zakona o bezbednosti hrane praktično se potvrđuje da je Srbija na putu da jednog dana odobri GMO i za direktnu ljudsku ishranu, saopštila je stranka „Dosta je bilo“. Zelena stranka zatražila je od Vlade da predlog izmena ovog zakona povuče iz procedure jer se njime „potpuno omogućava proizvodnja i uzgajanje štetne i po zdravlje opasne GM hrane“. Goran Čabradi, predsednik Zelene stranke, izjavio je da Vlada, uprkos neveštom objašnjenju da će GMO tretirati drugi zakoni, što se iz teksta nigde ne vidi, zapravo pokušava da GMO legitimiše bočnim propisima, uvođenjem u pravni sistem „Codex Alimentarius“, koji čini više hiljada propisa i preporuka o tome koliko se najviše toksina, pesticida, veterinarskih lekova, hormona i antibiotika može naći u hrani. U objašnjenju zašto je u članu 5. ranijem stavu „obaveze u oblasti bezbednosti hrane izvršavaju se u skladu sa preporukama relevantnih međunarodnih organizacija“ dodat i stav „uključujući i Komisiju Codex Alimentarius“, Ministarstvo poljoprivrede tvrdi da se radi o prilagođavanju propisima zemalja EU, od kojih je većina u svoje zakonodavstvo ugradila i ove standarde, čija primena nije obavezna, već samo služi kao osnova pri donošenju nacionalne regulative za bezbednost hrane.

Zašto su nam ovi standardi neophodni ako već imamo jasne i precizne pravilnike koji strogo zabranjuju upotrebu antibiotika, hormona ili GMO u prehrambenoj industriji? Hoće li uvođenje u zakon preporuka Komisije Codex Alimentarius olabaviti te zabrane? Zašto se u članu 5, među vrstama hrane koje zakon priznaje, po prvi put našla i genetički modifikovana hrana, a u članu 58, koji definiše kategorije takozvane nove hrane, „hrana sa novom ili namerno izmenjenom molekularnom strukturom“?
Iz Zelene stranke upozoravaju da sporni kodeks sadrži i poglavlje o korišćenju jonizujućeg zračenja za ozračivanje mesa u cilju „održavanja svežine“, što je domaćim zakonodavstvom zabranjeno i što je, zbog prisustva radionuklida u ozračenom mesu, veoma štetno po ljudsko zdravlje. Prošlog leta na Crnogorskom primorju autor ovog teksta je u mesari jednog tamošnjeg hipermarketa naleteo na dva svinjska buta identičnog izgleda, ali sa razlikom u ceni od čak 50 odsto. Samo zahvaljujući ljubaznosti mesara saznao sam da je skuplji but iz Srbije, a jeftiniji iz Brazila, jedne od zemalja u kojima su genetski modifikovane kulture i ishrana životinja GM hranom najzastupljeniji. Zabrana uvoza GM stočne hrane nije dovoljna, jer uvoz proizvoda životinjskog porekla dobijenih GM ishranom – a 90 odsto životinja u Evropi jede jeftinu GM soju – teče nesmetano. Kad kupimo uvozno mleko, mi ne znamo da li je krava jela GM hranu. A ko će nam tek reći da je meso „sveže“ zato što je ozračeno? Ova vlast, koja nultu toleranciju čuva samo za političke istomišljenike, sigurno neće.

Od „aspirina“ do „totala“

U svetu je genetski modifikovanim kulturama zasejano blizu 200 miliona hektara, najviše u SAD, Brazilu, Argentini, Kanadi i Indiji. Više od tri četvrtine soje, oko 60 odsto pamuka i oko 30 odsto kukuruza koji se gaje u svetu genetski su modifikovani. U Evropi je situacija drugačija. Zakon izglasan u Evropskom parlamentu 2015. omogućio je članicama EU da ograniče ili potpuno zabrane gajenje GM useva, i to bez navođenja konkretnih bezbednosnih razloga. Od 27 članica EU, uzgoj GMO zabranilo je 19 država, a Mađarska je ovu zabranu uvrstila i u svoj ustav. Zabrana uzgoja GMO je na snazi i u Rusiji, tako da, izuzev Španije koja GM soju i kukuruz gaji na stotinak hiljada hektara, ostale površine pod GM kulturama su zanemarljive.
Po rečima Tijane Brankov, do sada je registrovano oko 500 genetski modifikovanih organizama koji se koriste direktno u ishrani ili kao aditivi. Svega dva odsto registrovanih GMO je u vlasništvu javnih institucija, a sve ostalo drže privatne kompanije koje u potpunosti vladaju svetskim sistemom hrane. Najveća i najpoznatija je američka kompanija „Monsanto“, koja je 2016. za 66 milijardi dolara prodata nemačkom „Bajeru“. Obe kompanije na zlom su glasu, ne samo po proizvodima štetnim po ljudsko zdravlje i životnu okolinu već i po aktivnostima koje se mogu okarakterisati kao zločini bez presedana.
Za vreme Vijetnamskog rata „Monsanto“ je proizvodio „agent orange“, superotrovni herbicid kojim je američka vojska posipala vegetaciju u kojoj su se skrivale neprijateljske trupe, uzrokujući rak, fizičku deformisanost i mentalne poremećaje. Za „Bajer“, u pučanstvu poznatom po „aspirinu“, vezana je monstruozna epizoda proizvodnje gasa ciklon B, kojim su nacisti u gasnim komorama ubijali Jevreje i druge logoraše. Zbog toga profesor Poljoprivrednog fakulteta i nestranački poslanik Miladin Ševarlić tvrdi je da je projekat GMO započeo Treći rajh, a danas ga nastavljaju globalistički centri moći.
Ali i bez teorija zavere razloga za nespokojstvo ima napretek. Jer pomenuti najveći svetski proizvođač semena, pesticida i GM useva prisutan je i u Srbiji. Tako mnogi naši poljoprivrednici koriste „Monsantov“ proizvod „total“, sredstvo za uništavanje korova koje u sebi sadrži herbicid glifosat za koji su naučnici sa Harvarda utvrdili da je direktno povezan s rakom kod pacova i miševa, te da izlaganje glifosatu na ljudskim ćelijama može prouzrokovati oštećenje DNK. Jer „total“, odnosno glifosat, uništava sve osim GM soje koja je, kako je potvrdio Đorđe Bugarin, sekretar Udruženja poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda Privredne komore Vojvodine, sve češće na meti mačvanskih, banatskih i sremskih oranica. Bugarin kaže da seljaci u želji da uštede (uz korišćenje „totala“ u toku vegetacije dovoljno je samo jedno prskanje) ne razmišljaju mnogo o tome da li je to štetno ili ne jer mesom životinja tovljenih takvom hranom ne hrane svoju porodicu, već ga prodaju.
Kako naša fitosanitarna inspekcija po principu slučajnog uzorka godišnje otkrije samo dvadesetak hektara zasejanih GM sojom, reklo bi se da razloga za paniku nema. Ali kad bismo rezultate ove kontrole primenili na celokupne površine pod sojom (oko 160.000 hektara), po računici Miladina Ševarlića, to bi značilo da je pod GM sojom oko 5.000 hektara, što, pomnoženo s tri tone prosečnog prinosa, daje 15.000 tona ili oko 750 šlepera GM soje. U kojoj meri je ovaj zamišljeni konvoj realan pokazatelj opasnosti od GMO, teško je reći. Tek, kapacitet inspekcijskih službi je takav da se, po rečima Tijane Brankov, na granicama kontroliše svega pet-sedam odsto uvezenih pošiljki semenske robe, a za preostalih 92 odsto uzoraka garancije ne postoje. A to nije dobro jer seme je, kaže Brankov, prva i poslednja odbrana od GMO.

Zelena kriminologija
Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije i član Nacionalnog saveta za bezbednost hrane, predložio je da država, kako bi ispunila uslov za pristupanje STO, dozvoli promet onih genetski modifikovanih proizvoda za koje uvoznik ima dokaz da nisu štetni po zdravlje. Ali problem je u tome što niko takav dokaz nema. Kako kaže Branislav Gulan, član Odbora SANU za poljoprivredu, nauka do sada nije dokazala ni da su GM kulture štetne, ali ni da nisu. Ali dosadašnja istraživanja rađena su samo na pacovima, a jedno od njih, u Francuskoj, pokazalo je da su životinje hranjene GM krompirom obolele od kancera bubrega i jetre, kao i od teških bolesti pluća. Kakve bi posledice ovaj krompir ostavio po ljudsko zdravlje, nije poznato. Kao mogući odgovor neka posluži podatak da Amerikanci, koji najviše konzumiraju GM hranu, u proseku čak 90 kilograma godišnje, na listi zemalja po dužini trajanja životnog veka nisu baš sjajno plasirani, uprkos velikim izdvajanjima iz BDP za zdravstvo.
Član Viktimološkog društva Srbije dr Neda Savić smatra da se genetske modifikacije u proizvodnji hrane isključivo koriste za sticanje ogromnog profita moćnih korporacija i pojedinih država, a na račun zdravlja ekosistema, biljaka, životinja i ljudi, posebno dece. Iako su studije o bezbednosti GMO hrane kontroverzne, nedvosmisleno je utvrđeno da GMO negativno utiče na ukupan biodiverzitet jer seme GM hrane često sadrži elemente drugih vrsta ili bakterije uz pomoć kojih se biljka bori protiv bolesti, parazita i herbicida, kaže Savić uz ocenu da su izmene Zakona o bezbednosti hrane „kompleks dugoročno štetnih aktivnosti koje se u specijalnoj grani kriminologije – zelenoj kriminologiji – označavaju kao kriminalna delatnost“.
I dr Tijana Brakov takođe smatra da je borba protiv GMO neraskidivo vezana sa borbom protiv korupcije i kriminala. Sve učestalija istraživanja na životinjama dokazuju da GMO može da izazove različite bolesti od alergija, neplodnosti, pa do karcionoma, a pošto je reprodukcioni ciklus kod laboratorijskih životinja brži nego kod čoveka, može se očekivati da će se posledice GMO u ishrani videti tek u narednim generacijama, kaže Brankov.
Ima, naravno, i drugačijih mišljenja, pa i otvorenih zagovornika uvođenja GMO, poput bivše ministarke poljoprivrede Ivane Dulić Marković. Ako već gutamo šake lekova koji su proizvod genetičkog inženjeringa, nema potrebe da toliko dramimo oko tehnologija koje poljoprivrednicima značajno smanjuju troškove, a proizvod je ekvivalentan onom koji se dobija od nemodifikovanih biljaka, jedna je od njenih izjava zbog kojih su je proglašavali za lobistu „Monsanta“. No, ako je tvrdnja bivše ministarke tačna, još suvislije deluje pitanje profesora Miladina Ševarlića: „Ako je GMO proizvodnja jeftinija i ako su površine pod GMO kulturama višestruko povećane, zašto nisu pale cene hrane? Zašto nije iskorenjena glad?“
Genetski modifikovana hrana je moderna pošast od koje je apsolutna zaštita nemoguća. Pogotovo ako tu zaštitu treba da nam pruži vlada kakva je ova na čijem je čelu Ana Brnabić. Jer u osnovi zalaganja za GMO pre svega je priča o biznisu i profitu po svaku cenu, bez obzira na ekološke posledice. Da nije tako, ne bi se Miodrag Kostić, nesporno jedan od najuspešnijih biznismena u regionu i navodno otvoreni protivnik GMO (na sajtu njegove kompanije postoji rubrika NON GMO), opredelio da bude generalni uvoznik i distributer „dekalba“, hibrida kukuruza čiji je proizvođač „Monsanto“.
Kako zakon definiše hranu

Izmenjeni član 5. Zakona o bezbednosti hrane glasi:
Hrana u smislu ovog zakona je:
1) hrana životinjskog porekla
2) hrana biljnog porekla
3) mešovita hrana koja sadrži sastojke biljnog i životinjskog porekla
4) hrana ni biljnog, ni životinjskog porekla (mineralne materije, so)
5) nova hrana*
6) genetički modifikovana hrana i genetički modifikovana hrana za životinje i hrana za životinje dobijena od genetički modifikovanih organizama u skladu sa posebnim propisom.
*Prema članu 58. nova hrana (u starom zakonu „ostala hrana“) definisana je kao hrana koja se nije u značajnoj meri koristila u ishrani ljudi, a pripada raznim kategorijama među kojima je i „hrana sa novom ili namerno izmenjenom molekularnom strukturom“
Proizvodi koji sadrže GMO

‒ Snickers, Twix, Ferrero Roche, Nestle čokolada
‒ Coca-Cola, Sprite, Fanta, Pepsi-Cola, 7 Up
‒ McDonalds
‒ Danone jogurt, kefir, sir, dečji napitak
‒ Lipton čaj
‒ Knorr sosovi
‒ Campbell supe
‒ Nesquick čokoladni napitak
‒ Hipp kašice za bebe
‒ Abbot Labs Similac mleko u prahu za bebe
‒ Kraft čokolada, čips, kafa, dečji napitak
‒ Delma Unilever dečji napitak
‒ Hellman‘s začini, majonezi, sosovi
‒ Heinz začini, majonezi, umaci
*Listu je sačinila najpoznatija svetska ekološka organizacija Grinpis, međunarodno udruženje ekoloških aktivista osnovano 1971. u Vankuveru, sa sedištem u Amsterdamu

Može vam se još svideti More from author

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.