BRAĆA PO KRKOBABINE LINIJE

Piše: Branislav Krivokapić (Beogradski glas)

Nigde na svetu penzioneri nisu tako zaštićeni kao u Srbiji. Skoro dve trećine narodnih poslanika beskompromisno brane interese najstarijeg dela populacije. Prednjače naprednjaci za čijeg je vakta od dela penzionera oteta gotovo milijarda evra, a istovremeno je opšti nivo penzija porastao „više nego ikada“. Njima uz rame stoje socijalisti, prekaljeni borci za penzionerska prava koji su se, nakon neprijatne epizode sa srozavanjem penzija na nivo jedne nemačke marke, mađioničarskom kohabitacijom između lažne levice i krajnje desnice digli iz pepela i ponovo zaseli u fijaker Fonda PIO. I na kraju, kao izvorni predstavnici 1,7 miliona korisnika penzija, skupštinske klupe već više od deceniju okupiraju članovi Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS), koji, za razliku od SNS i SPS aktivista opšte prakse koji zastupaju ugrožene, ali i povlašćene kategorije stanovništva, imaju samo jedan partijski zadatak – da osim penzije primaju i poslaničku platu.

Ta mala, ali odabrana četa PUPS-ovaca u potpunosti opravdava poslovicu „bez starca nema udarca“. Prema podacima Agencije za borbu protiv korupcije, njih devetoro, sedam penzionera „pojačanih“ nadaleko čuvenom direktorkom „Pošta Srbije“ Mirom Petrović i šeficom njenog kabineta Snežanom Petrović, prosečne starosti 68 godina, ostvaruju prosečan mesečni prihod od 162.000 dinara (1.370 evra). Iako bode oči, tolika „ekonomska neovisnost“ PUPS-ovcima omogućava da mirne savesti bar jednom godišnje vlastima skrešu u brk šta misle o penzijama. Kao što je to učinio stari skojevac Momo Čolaković (sa 17 godina postao član KPJ), koji je, nakon ponovnog uvođenja „švajcarske formule“, već najavio da će, ko doživi, 2021. dobiti mnogo veće povećanje od ovog koje će uslediti od januara 2020. (5,4 odsto).

Odsustvo bizarnosti vezanih za golo preživljavanje, a koje krase svakodnevicu većine pripadnika penzionerske populacije, važno je i kako bi PUPS-ovci, kad zagusti, mogli da se oglase i o temama koje se ne tiču penzionerske problematike. Poput Borisava Kovačevića, koji je, nakon odluke Odbora za profesionalnu etiku BU o doktoratu Siniše Malog, rektorku Ivanu Popović pozvao da podnese ostavku.

U situaciji kada je predsednik stranke, ministar bez portfelja Milan Krkobabić, zbog prezauzetosti ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, prezauzet danonoćnim obnavljanjem poljoprivrednih zadruga, pa nije primetio da je od 2012. prosečna penzija pala sa 57 na 47 odsto prosečne plate, PUPS-ovci se snalaze kako znaju i umeju. Bez ucenjivačkog kapaciteta iz vremena kada je osnivač stranke, pokojni Jovan Krkobabić, „ubedio“ Borisa Tadića da vanredno poveća penzije za deset odsto, što je za ekonomiste dugoročna katastrofa, a za Anu Brnabić krunski argument da o vraćanju oduzetih penzija ne treba ni razmišljati, preostalo im je da sopstveni integritet i poslanički imunitet ulože u neke druge kapitalne investicije, kao što je zapošljavanje uže i šire familije.

Tako je Stefan Krkobabić, sin Milana Krkobabića, čoveka koji je kao zamenik gradonačelnika Beograda „požderao“ najviše palačinki u šatou u istoriji Starog dvora, već pola godine na čelu JP „Stara planina“, što bukvalisti koji doslovno čitaju zakone tumače kao sukob interesa, budući da mu je otac u Vladi, bar na papiru, zadužen upravo za rad javnih preduzeća. Ali stvari nisu tako crno-bele. Da jesu,  tzv. postupak prethodne provere za odlučivanje o postojanju povrede zakona, a koji je pokrenut pred Agencijom za borbu protiv korupcije, ne bi trajao mesecima, bez izgleda da se u dogledno vreme okonča. Jer bez portfelja, ali i bez stvarnih ingerencija nad javnim preduzećima, sa izuzetkom „Pošte“, ministar je celim svojim bićem posvećen obnovi srpskih sela, a „Megatrendov“ diplomirani menadžer za odnose s javnošću sa poljoprivredom ima veze koliko i Aleksandar Antić sa energetikom! Dakle, otac, osim o „Pošti“, o javnim preduzećima odlučuje koliko i o penzijama, a sin je znanje o planinskom turizmu stekao u Privrednoj komori Beograda, kod onog „mangupa iz Šilerove“ Milana Jankovića, koji se već godinama brani sa slobode! Kakav crni sukob interesa?! Možda je malčice nemoralno, ali o tome, što reče Brnabićeva, „pitajte one koji su ga imenovali“.

I konačno, mlađani Stefan je, kao i većina naprednjačkih rukovodilaca javnih preduzeća, fotelju ispod KrkoBabinog zuba zajahao kao vršilac dužnosti, što u praksi znači da ne mora da ispunjava uslove propisane Zakonom o javnim preduzećima – poznavanje korporativnog upravljanja, pet godina iskustva na poslovima za koje se zahteva visoko obrazovanje i tri godine na poslovima povezanim sa delatnošću javnog preduzeća, kao i da nije član organa političke stranke. Ipak, iako nije u obavezi, v. d. Stefan ovaj poslednji uslov ispunjava. Jer PUPS i nije politička stranka, već bestidna banda kojoj je do boljeg života penzionera stalo koliko i Vučiću do slobodnih medija.

 

Može vam se još svideti More from author

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.