DVA PARA DVOJKI

Nekad su bili „četiri asa“, a onomad, na sklepanoj bini iza koje ih je carski podozrivo šacovao bronzani Romanov – ostavili su utisak „dva para dvojki“. Rame uz rame, poslednji put, u pokušaju da nahrane svoje lične i političke sujete i da sve svoje autogolove pretvore u pobedu, računali su da je pamćenje dovoljno kratko da se istom fintom predriblaju oni nešto stariji, a fasciniraju oni mlađi, koji će naivno poverovati da je dvojka nešto više od keca. Jeste u školi, ali u svojevrsnom političkom pokeru – nikako.

Tadić, Pajtić, Jovanović i Petrović, nesigurni u to šta ih je zapravo ponovo zbližilo, pokušali su da publiku uvere da su baš oni moralni pobednici utakmice u kojoj se unapred znalo ko će pobediti. S nadom da će deo publike, makar iz sažaljenja, navijati za slabije. A ko na takvom utisku gradi ukus pobede ili je potomak kralja Pira ili je omašio takmičenje.

Ne tako davno imali su sve u svojim rukama u zajedničkoj stranci. Imali su uz sebe energiju široke publike, podršku spolja, odrešene ruke iznutra, kontrolu medija i budžeta i značajan resurs – vreme. A pokazalo se da su inteligentni, ambiciozni i – nesposobni! Nije ovo prilika da se podvlači crta ispod njihovih neuspeha, ali jeste trenutak da se konstatuje da su uništili ono bez čega bi u političkoj orbiti Srbije bili niko i ništa – Demokrastku stanku. Uništili su ono što zapravo nije bilo njihovo, što su mukotrpno stvarali drugi, neznalački rukujući alatom bez kog im je politički zanat postao besmislen.

Bojan Pajtić je svoju političku karijeru priveo kraju potpunim fijaskom na sopstvenom terenu, Vojvodini; Boris Tadić je, umesto da uživa u postpredsedničkim privilegijama, rešio da još jednom lupi o ledinu; Čedomiru Jovanoviću očigledno perverzno prija uloga stalnog epizodiste u iščekivanju glavne uloge iz doba nemog filma; Dušan Petrović nikako da shvati da je zreo za političku penziju, ali plaćanje cene te upornosti uredno prepušta sve malobrojnijim prijateljima i čaušima.

Nije tačna konstatacija da su ovu četvorku (uz još jednu dvojku) ujedinili mržnja i otpor prema Aleksandru Vučiću. Da je to tačno i da je takav kohezioni faktor bio toliko jak, pa oni bi se pre izbora lako i brzo dogovorili da nastupe zajedno. To, jednostavno, nije bilo moguće jer je međusobna mržnja bila jača od zajedničke. A upravo bi to odredilo mogućnost stvaranja šire koalicije i, sigurno, mnogo ubedljiviji izborni rezultat. Sad je jasno da bi ova četvorka, da nije bilo mržnje, odavno pregrejanih sujeta, a uz malo političke mudrosti, bila drugoplasirana koalicija. Da li se sad kaju zbog propuštenog? Pa naravno, otuda i jed koji je sublimiran u jalovo graktanje u disonantnom opozicionom horu. Svako razuman će se zapitati kako je moguće da uprkos tolikom političkom iskustvu ova četvorica tako kratkovido krenu grlom u izbore?

Pajtić. „Ničim izazavan“ dospeo je na čelo stranke koja je po svemu bila stožer demokratije u Srbiji, ali kao političar bez harizme, bez ideja i bez preterane lične i političke odgovornosti prema stranci. Uzalud je pokušavao da dosegne beogradski „elitni“ krug DS-a, a talasi animoziteta i nepoverenja su se širili neumitno zapljuskujući rđom sve krhkiju infrastrukturu stranke. I svima je bilo jasno da je DS za Pajtića samo politički sredstvo, ne i resurs koji bi trebalo sačuvati i obnavljati. Jaz između njega i mnogih u stranci, koji su sebe smatrali vrednijim i zaslužnijim, širio se i produbljivao. Iz takvog stanja Pajtić je zagazio u izbore…

Tadić. Nikada neće biti u stanju da objektivno izmeri političku štetu koju je naneo Demokratskoj stranci i Srbiji. Ta misija bila bi lakša da je kadar da proceni štetu koju je naneo sebi. Slika gde u gluvo doba noći sedi pred vratima RIK-a kao u zubarskoj čekaonici nešto je što bi malobrojni ljudi s malo ponosa sebi dopustili. Čovek koji glumi fajtera, a u suštini izbegava borbu, zaista nema šta da traži na raskvašenom političkom terenu. Taj neće bos u blato. Ali je rado s mesta predsednika države glumeći i pemijera, upravljao Cvetkovićem s rezultatima od kojih Srbija i danas ima gorušicu. Dva puta slagati Angelu Merkel, to može samo osoba koja narcisoidno veruje da je raspirivanje šarma među šiparicama delotvorno i na sredovečne dame ledenog karaktera. Otud, naprasni politički kambek, proistekao iz obične ljudske dosade, nije mogao da donese ozbiljan rezultat. Ljudi cene iskrenost, čak i kad se u tome malo i glumi. Tadić ni tome nije vičan.

Jovanović. Sve i da je politički blistao u predizbornoj kampanji, Čedomir bi sebe dokusurio onom javno izgovorenom budalaštinom: „Ja nikad nisam imao pravu šansu!“ E, sad, stvar je percepcije šta je za koga prava šansa. Iz njegovog ugla, očito, on ozbiljno milsi da ima još nešto da u politici kaže i pokaže. Kakvo odsustvo samosvesti i samokritike! Davno, 96. u vreme protesta, bio je u pocepanim „starkama“. Novinari, izveštači, dogovore se da skupe novce i kupe mu nove patike. Danas, trebale bi dve novinarske plate da se promeni „obuća“ na njegovom terencu! Ne, on i dalje ne vidi u čemu je diferentia specifica, i dalje ne vidi da je on imao i previše „pravih šansi“, ali da njegovoj nezajažljivosti nema kraja. Čovek ne voli da radi teške i odgovorne stvari, jer  bi u suprotnom, usta punih Đinđića, ostao da brani i sačuva njegovu partijsku, političku i demokratsku zaostavštinu. Ne, ustuknuo je i to uz bučan obračun – s kim – s Borisom Tadićem…

Petrović. Političar koji je mogao sve, a nije napravio ništa. Dva puta ministar, moćni čovek iz Tadićeve senke, nekoliko godina glavni kadrovik u DS, dakle u Srbiji, trenutno se grčevito drži za slamku spasa u svojoj poslednjoj političkoj prćiji, Šapcu. Tu, gde je po svim internim, naručenim istraživanjima, već godinama najnegativnije ocenjena ličnost u lokalu, preko suženog kruga najodanijih ljudi i novopečenih marioneta, gde ima apsolutnu kontrolu i budžetskih para i medija – nije uspeo da savlada neorganizovane i smušene lokalne naprednjake! A svima je svašta obećao. Čak, bivšem gradonačelniku Milošu Miloševiću, svoje poslaničko mesto, samo da se ovaj ne bi kandidovao i omeo Petrovićeve planove. Šapčani napeto iščekuju hoće le ispuiniti bar ovo obećanje. Jedan stari Šapčanin je o njemu rekao sve: „Neučinljiv je!“  A jedan, njemu doskora blizak prijatelj, objašnjvajući grčevitu potrebu da se dokopa nekog visokog mesta (11) na listi DS, reče: „Važno mu je, zbog imuniteta“…

Ovaj ovlašni sken „dva para dvojki“ samo je skica za mnogo ozbiljniju analizu veza između ove četvorke – ko je koga i čime nekad zadužio, ko o kome ima „nezgodne“ informacije, ko bi kome mogao da posluži kao platforma za neki unosan politički dogovor… A koliko su, suštinski, ove veze krhke, dalo bi se videti onog trenutka kad bi Vučić bilo koga od njih pozvao pod skute. Pojedinačno, a toga su tek sad postali svesni, oni su niko i ništa. Između ostalog i zbog toga što su, godinama, u svim anketama popularnosti, ocenjivani negativno – od 60 do preko 70 odsto! U situaciji kad su tako „negativni“ teško da bi lako ostvarili sinergija. Ali su, ipak, propustili da to i provere na izborima. Uz solidne šanse da privuku ne mali deo birača koji u udruživanju vide snagu a ne slabost. Sad su toliko ubeđeni u svoje stavove da ne dozvoljavaju da ih bilo ko zbunjuje istinom. A ovo naknadno kukurikanje – mi smo moralni pobednici! – zapravo je jedan ozbiljno potcenjivački silogizam: svi pilići su naivni; sve kokoške su glupe; dakle, petao zna zašto kukuriče…

 

Niz dubokih podela

Koliko je iskrena trenutna „ljubavna“ epizoda između proevropskih stranaka oparanog DS-a i prorusko konzervativne koalcije DSS/Dveri? Otprilike na nivou susreta supružnika koji su se razveli zbog dubokog neslaganja i nepoverenja, pa odlučili da još jednu noć provedu zajedno. Ta krhka veza bez dubljeg smisla osuđena je na neuspeh. Iz naftalina će, vrlo brzo, iskočiti svi oni sukobi koji su i doveli do raskola: od odnosa prema povratku Aleksandra Karađorđevića početkom devedesetih, mutnih i neobjašnjenih uloga povodom Đinđićevog ubistva, do sumnjivih nagodbi i sprovođenja referenduma za promenu Ustava 2006. godine. Setimo se, Koštunica i Đinđić su se svojevremeno složili samo oko jedne stvari – uvođenje veronauke u škole…

 

Izvor: Ekspres

Maj, 2016.

Može vam se još svideti More from author

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.