FILM O RAZVALJENOJ DRŽAVI

Dokumentarni film Vladalac, jednog od naših najboljih novinara i bivšeg predsednika NUNS-a Slaviše Lekića, u javnosti je odjeknuo ubitačnije od afera „Krušik“ i „Jovanjica“. Za razliku od ćutanja o ovim aferama, Aleksandar Vučić i njegova stranka su momentalno i žestoko reagovali, ne krijući koliko ih istina pogađa i boli. (Intervju za “Čiviju”)

Kako se oseća čovek koji ostvari svoj „prvi milion“, imate li utisak da ste bogatiji?

Iscrpljeno i ponosno. Bogatiji jedino za saznanje da je ogoljavanje i dekonstrukcija mita o bilo kom lideru prilično pipav i nezahvalan posao, ali da vredi: Vladaoca je do ovog časa pogledalo preko milion i dvesta hiljada ljudi na YT i on je postao nezavisan od autora. Ima svoj život i niko mu više ne može nauditi.

Da li ste očekivali ovakav odjek i odium, po dinamici i sadržaju, na film?

Nisam očekivao ovakvu vrstu histerične reakcije ali sam nekako očekivao da signal za hajku, kao i obično, dâ lično predsednik države, a on je to učinio izjavom da je film – „četiri sata nepatvorene mržnje“. I dan danas, dve nedelje posle prikazivanja Vladaoca, njegovo stado bespogovorno sledi Vučićevu računicu prema kojoj dva puta po sat i po filma daju “četiri sata nepatvorene mržnje”! I danas, dve pune nedelje posle, niko se od tih Vučićevih prknoljuba ne usuđuje reći notornu tehničko brojčanu istinu: reč je o tri sata filma.

Dodatni je problem što njegova radikalna energija inspiriše & opčinjava opskurne imitatore sklone čak i fizičkom „disciplinovanju“! Pa nas je poslanik Skupštine Srbije nazvao „ljudskim fekalijama“.

Ništa nisu demantovali

Zbog čega se Vučićeva biografija ne dopada onima koji ga podržavaju? Da li je samo bolno podsećanje na takvu biografiju proizvelo kolektivni intervju na Pinku?

Filmu je, ne zaboravimo, najpre zamerana “crna pozadina”, potom “mrtvačka muzika”, na kraju smo stigli do “mržnje” i lansiranja Vladaoca kontra srpskih interesa, jerbo su Vučićevi interesi, interesi srpskog naroda, što ne podrazumeva i obrnuto.

Vučić je, onomad, kad se tobože autovao kao “europejac”, poput malog deteta stavio ruke na oči i sad misli, da ono što ne vidi on, ne vide ni ljudi oko njega. I sad, suočen sa onim što je bio i što jeste, a ovaj današnji Vučić je bliži Vučiću iz devedesetih, nego Vučiću iz 2012. kad je stupio na presto, on je u šoku.

Njegovo je direktno naređenje da se snimi kontrafilm “Progon”, ne bi li poklopili Vladaoca. Na kraju smo dobili jalovu ekranizaciju Vučićevog programskog teksta “Elita i plebs”, gde je on, nezadovoljan ignorisanjem mislećeg, socijalno i umno emancipovanijeg sloja srbijanskog društva, objavio besmisleni rat – eliti.

U “Progonu” su se okupili dobro poznati “elitni” plaćenici sa Pinka, televizije vlasnika Željka Mitrovića, koja je za Vučićeve potrebe preuzela ulogu javnog servisa, od Nebojše Krstića i nesrećne Jelene Milić, do Aleksandra Apostolovskog ili Aje Jung, koji su nesuvislo pokušali da Vladaocu učitaju poruke koje on ne sarži. Ništa nisu demantovali, jer bi mogli samo Vučića da demantuju.

Inače, za razliku od Vladaoca koga je na You Tubu videlo milion i dvesta, “Progon” je pogledalo dvadeset hiljada ljudi.

Zašto se stiče utisak da je Vaš film, utemeljen na dokumentima, u nekim trenucima iz objektivnosti skliznuo na nivo subjektivnog i ličnog kroz izjave sagovornika?

Objektivno, koliko god to subjektivno izgledalo, meni te lične i subjektivne izjave, pridevi i ocene, deluju više nego objektivno. Vladalac jeste dokumentarno štivo ali je i jasan autorski stav. Možda bi, filmski gledano, Vladalac bio efektniji da smo samo ređali argumente, činjenice i video zapise gde Aleksandar Vučić sam sebe hvata u laži. Kako je, međutim poznato da je reč o čoveku koji ne drži mnogo do javno izgovorene reči, hteli smo da to naglasimo i apostrofiramo naracijom i ličnim stavovima dvanaest neupitno kredibilnih intelektualaca iz ove sredine i time podvučemo odgovornost Aleksandra Vučića za katastrofalan ambijent i atmosferu u jednoj razvaljenoj državi, što Srbija danas jeste.

Tek kad smo završili ovaj portret Aleksandra Vučića ispostavilo se da je ovaj filmski biografski zapis o njemu zapravo jedna tužna priča o pustoši koju prouzrokuje autokrata okružen oholim pojedincima u vrhu vlasti i društvenom sunovratu ljudi u čije ime oni vladaju.

    Lustracija je zabranjena imenica

Kako objašnjavate mlaku, skoro nikakvu reakciju opozicionih stranaka na film „Vladalac“?

Pozicijom i statusom opozicije u ovom trenutku: Vladalac je više uzdrmao Vučića i njegovu Srpsku naprednu stranku, zapravo političko krilo organizovanog kriminala, nego kompletna srbijanska opozicija za ovih osam godina. Značaj njihove javne podrške u ovom trenutku bio bi ravan ushićenju recimo Ronalda kad bi čuo kako ja mislim da je on najbolji fudbaler svih vremena.

S obzirom na ranija iskustva, kako prognozirate sudbinu vlasnika i urednika režimskih medija kad dođe do smene vlasti, jer se iz reakcija opozicije o tome ništa ne nazire?

Kao i njihove kolege posle 5. oktobra pre dvadeset godina, prišljamčiće se novim gazdama u Nemanjinoj ili na Andrićevom vencu, gde već bude stolovala vlast.

Lustracija u Srbiji je zabranjena imenica, poput katarze, pa tako ovde nikad nije bilo odgovornosti, čak ni na nivou metafizičke.

Mediji u Srbiji oduvek su imali slugeranjski odnos prema glavešinama i vođama. Služili su, bespogovorno, Titu. Posle Tita familiji Stambolić, dok Ivan Stambolić nije poražen. Novinari su onda prešli na pobedničku stranu Mire Marković i Slobodana Miloševića. Ubrzo su naučili i šifru za otvaranje DOS-ovskog katanca, pa su bili u funkciji Vojislava Koštunice, Borisa Tadića. Evo ravno osam godina strateška su podrška Aleksandra Vučića, koji ih uprkos tome prezire nešto malo manje od svog naroda.

Interesantno je da jedino nikad nisu bili u funkciji Zorana Đinđića. Jedan razlog je bio rigidan stav prema novinarima Vladimira Bebe Popovića, njegovog ključnog čoveka za medije, a drugi uverenje pokojnog premijera da mediji i novinari koji su bili saveznici opozicije devedesetih godina, možda zaslužuju ordenje ali ne nacionalne frekvencije ili donacije iz budžeta. Nikad mu to nisu zaboravili.

Da li su novinari uopšte spremni za pročišćenje i vraćanje u okvir profesionalnih standarda i časti?

Novinarstvo u Srbiji odavno nije ono što je nekad bilo: sila i to sedma. Danas više nije ni sedma i sve je manje sila. Uprkos svemu, uz rizik da se ne složimo, kandidujem tezu da su mediji, koliko god se to nekom naopako činilo i koliko god potezali argumente poput tabloidizicaije, rijalitija ili autocenzure – ipak hrabriji deo društva.

Naravno da društvo nije izvan medija, kao što mi nismo izvan njega. Virus straha, za koji smo mislili da je iskorenjen i suzbijen, skoro nepostojeći, danas je zarazio gotovo sve, a obični građani, ipak, samo od novinara traže, da budu ono što sami građani nisu: i istinoljubivi i hrabri i da zastupaju javni interes.

To nije fer!

U situaciji kad su paščad puštena a kamenje svezano, pitanje slobode medija nije samo stvar profesije. Novinari će se, dakle, unormaliti kad se Srbija resetuje i poprimi obrise normalne države.

 

Biće sve u redu. Jednom! A možda i pre

Osećate li se bezbedno s obzirom da ste napali „osinje gnezdo“?

Pretnje su, nažalost, u ovoj državi ukalkulisane u rok novinarske službe. Mislio sam da sam vremenom oguglao ali nije prijatno kad vas Vučićev megafon javno titulira nešto od čega je potreban „sanitarni otklon“, ili kad vas partijski tabloidni megafoni optuže za „morbidarije“, ili vas lično predsednik države titulira „mrziteljem“ i „plaćenikom“. Uvrede preko društvenih mreža pred svim ovim padaju u drugi plan.

Ono, međutim, što me je šokiralo jeste činjenica da nam se prvi put u modernoj istoriji dogodio kontrafilm kao odgovor na film. No, koliko god mi kao jednom od autora Vladaoca imponuje snimanje „Progona“ po našem filmu, ta me „pojava“ malkice i otreznila.

Pre nego je ubijen kosovski političar Oliver Ivanović, na TV Pinku emitovan je spot u kome je Ivanović označen kao “izdajnik”. “Glas za Olivera je glas protiv srpskih interesa”, govorio je uoči snimanja tog spota potpredsednik GO SNS Marko Đurić. Isti taj Đurić ocenio je da će se dokumentarni film Vladalac “kao bumerang vratiti njegovim autorima i naručiocima”. Onda je snimljen i na Pinku emitovan “Progon”.

Ne znam šta da očekujem. Ali nadam se dobrom, biće sve u redu. Jednom! A možda i pre.

Može vam se još svideti More from author

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.