LJUDI BEZ HUMORA SU OPASNI

Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda i predsednik Čivijaške republike 

Nedeljnik “Čivija”, razgovarala Sanja Bečejić

Čime ste toliko iritirali aktuelnu vlast kad se tolika hajka podigla na Vas?

Nisam siguran da postoji konkretan razlog. Pre bih rekao da sam odavno prepoznat kao remetilački faktor, kao neko ko ruži sliku o stanju u pravosuđu u ovoj našoj „u novijoj istoriji najuspešnijoj” republici. Bilo kakvo dovođenje u pitanje te „fotošopirane” slike koja nam se servira putem medija, ovde se doživljava kao atak na nosioce izvršne i zakonodavne vlasti koji su i najzaslužniji za ovakvo šminkanje. Izgleda da je jedini način da budete zaštićeni od uvreda i laži taj, da se pravite blesavi i da se pretvarate da ne vidite očigledne stvari. Da ćutite o aferama, da ne primećujete atake na sudstvo i nemoć tužilaštva, da ne vidite kršenja ustavnih ovlašćenja od strane nosilaca političke moći. Ja, međutim, to ne mogu, i zbog toga sam sada već hronično na udaru političkih moćnika. Čini se da su uplašeni da bi ta, za sada usamljena „trula jabuka”, mogla da pokvari i druge, još uvek rumene i poslušne. Pored toga, verujem da na taj način, isticanjem te „vudu lutkice” u koju kasnije svi zabadaju igle, lakše mobilišu birače, pokazujući im sa koje strane dolazi protivnik. U svakom slučaju tužno, ali i zabrinjavajuće.

S obzirom da Vaši povremeni nastupi i kritike izazivaju žestoke reakcije vlasti, kako objašnjavate toliku preosetljivost, jel to izraz snage ili slabosti?

To nikada ne može biti odraz snage, ali ipak mislim da je na prvom mestu odraz nekulture. Možete se i neslagati sa nečijim stavom, možete nekoga smatrati i neznalicom i štetočinom, ali način na koji neslaganje izražavate uvek govori više o vama nego o tom koga želite poniziti. Međutim, kako znam da ovdašnji političari ne rade ništa bez prethodnog konsultovanja marketinških agencija i procene javnog mnjenja, plaši me da je ocenjeno da takav, krajnje neprimeren rečnik i ničim potkovano difamiranje, značajan deo javnosti podržava. Ovde je treskanje šakom o sto uvek odnosilo prevagu nad argumentima. To je ono što me dodatno žalosti.

  Nema odgovornosti za povrede Ustava

Nije li simptomatično da se uvođenje faktičkog stanja u nekoj oblasti, vrlo brzo formalizuje izmenama zakona ili uredbama. Možemo li u tom trendu očekivati promene i izmene Ustava?

Promene Ustava se već dugo najavljuju. Iz nepoznatog razloga, proces je nakon ulaska u Skupštinu zaustavljen, ali sada ponovo čujemo najave da će se čitava stvar rešavati nakon izbora. Podsetiću da smo u postupak izmene najvišeg pravnog akta ušli sa ciljem otklanjanja političkog uticaja na pravosuđe. Njegovo postojanje prepoznato je od strane svih relevantnih faktora – vlade, predstavnika pravosuđa, javnosti i međunarodne zajednice. Drugim rečima, oslobađanje srpskog pravosuđa od višedecenijskog političkog jarma, bio je osnovni razlog za započinjanje ovog složenog i odgovornog posla. Međutim, kako je vreme odmicalo, i kako smo bili u prilici da čujemo sve snažnije glasove predstavnika vlade koji su bili suprotstavljeni ovom cilju, postajalo je jasno da se zvanični i nezvanični ciljevi političara i ovog puta značajno razlikuju. Prilikom poslednjeg istupa državnog sekretara Ministarstva pravde, čuli smo i zabrinjavajuće ideje o uvođenju eksterne kontrole pravosuđa, možda i putem imenovanja sudija od strane predsednika Republike. Iako se sam predsednik ubrzo ogradio od ovakvog stava, imajući na umu dosadašnja iskustva, ali i ponašanja predstavnika aktuelne većine, ne bih se iznenadio ako bi se ispostavilo da je državni sekretar samo glasno izgovorio ono o čemu se u političkim krugovima ozbiljno razmišlja.

Postoji li pravni mehanizam kojim bi se procesuiralo kršenje Ustava od strane predsednika i kakvo je društveno i državno uređenje u kom to nije moguće niti realno?

Mehanizam postoji, ali je zbog prirode predsedničke funkcije u našem sistemu komplikovan i prilično teško ostvariv. Postupak za razrešenje zbog povrede Ustava pokreće najmanje jedna trećina narodnih poslanika. Nakon pokrenutog postupka, odluku o postojanju povrede donosi Ustavni sud. Da bi predsednik bio razrešen, potrebno je da najmanje dve trećine narodnih poslanika glasa za ovu odluku. U situaciji u kojoj u skupštini postoji monolitna, dominantna politička većina, jasno je da takva mogućnost ostaje samo u domenu teorije. Sigurno je da saznanje da, praktično, ne postoji mogućnost da se zbog povrede Ustava odgovara, pogoduje olakom doživljavanju ustavnih ograničenja.

 Karijera važnija od dostojanstva!?

Ušli smo u fazu mentalnog stupora nacije, kako biste objasnili ovakav odnos ljudi prema stvarnosti – strahom, interesom ili nečim trećim?

Verujem da ima od svega po malo. Značajan broj ljudi je razočaran i bezvoljan. Nakon što su nebrojeno puta prevareni obećanjima političara koji su se nakon dolaska na vlast pokazivali jednako lošim ili i gorim od prethodnika, teško se odlučuju da bilo kome poklone poverenje. Pored njih, postoje i brojni ljudi koji su uplašeni i ucenjeni. Strahuju od gubitka posla ili šikane u situaciji u kojoj bi na bilo koji način iskočili i postali vidljivi u brižljivo negovanom društvu ćutologa i klimoglavaca. Naposletku, siguran sam da postoji i sloj ljudi koji sopstveno saučestvovanje naplaćuje kroz ostvarivanje razlitih poslovnih, finansijskih ili karijernih interesa. Nažalost, sve ove grupacije vidim i u pravosuđu, koje bi moralo biti u potpunosti izuzeto od ovakvih kalkulacija. Međutim to nije slučaj, i zbog toga je i u pravosuđu situacija sasvim slična onoj u drugim društvenim sferama – i ovde postoji jasno vidljiv mentalni stupor.

Kad su Vam javili da je otkazana promocija knjige, kao što je slučaj sa Inđijom, šta ste prvo pomislili?

Pomislio sam koliko je tužno to što se u dvadeset prvom veku, u doba kada druge nacije usavršavaju hirurške intervencije na daljinu i automobile bez vozača, mi i dalje bavimo najprimitivnijim oblicima cenzure, ostajući zaglavljeni u prošlosti kao duboka periferija Evrope. Zaista, osetio sam tugu. Ali ne toliko zbog toga što su to učinili meni ili mom romanu, već prevashodno zbog toga što već više od jednog veka gotovo da nismo mrdnuli i što uporno ponavljamo iste greške, nerazumno očekujući da će nam, uprkos njima, ovog puta iz neobjašnjivog razloga biti bolje.

Da li ste za ovih pet meseci od kako ste predsednik Čivijaške republike, spoznali razmere muka i košmara predsednikovanja?

Uveren sam da je to retka predsednička funkcija koja sa sobom nosi isključivo zadovoljstva. Jednako sam uveren da je čitav taj koncept Čivijade i Čivijaške republike nešto što nam je preko potrebno u složenim vremenima koja živimo. Jer, kao i mnogo puta ranije, opet će se pokazati da je jedini pravi lek za svakovrsnu nevolju, zdrav, nepokolebljivi humor. Smejati se sopstvenim problemima znači istovremeno i nepriznavati njihovu nadmoć. Humorom objavljujemo bespoštednu bitku svima koji se trude da nam ugase životna zadovoljstva, a ponajpre svima onima koji humor ne razumeju i koji ga se plaše. A ja ljudima koji su od humora operisani nikada nisam verovao.

Može vam se još svideti More from author

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.