SLUČAJ ZAVARIVAČ ZA NAUČNU ANALIZU

Partokratija, uticaj političkih stranaka, nedorečeni zakoni koji se primenju selektivno… direktno doprinose visokom nivou nesigurnosti za privatni sektor u Srbiji, smatra Miloš Resimić, doktorand na Centralnom evropskom univerzitetu u Budimpešti. Resimić, između ostalog, istražuje i slučaj preduzeća „Zavarivač“ iz Vranja koje je država najpre prodala šabačkoj „Galeb Group“, a potom pod čudnim okolnostima raskinula kupoprodajni ugovor. On se u okviru svoje doktorske disertacije bavi politikom denacionalizacije u postkomunističkim društvima sa fokusom na Srbiju.

Kako je u razgovoru sa predsednikom kompanije „Galeb Group“ Radoslavom Veselinovićem istakao, zanima ga da otkrije šablon, koalicije, aktere, koji u sinergiji utiču na ishod prodaje firmi i šta se sa tim firmama dešava posle denacionalizacije.

-„Zavarivač je interesantan slučaj, na osnovu dokumentacije koja je dostupna i na osnovu „Dosijea Zavarivač“ gde postoje dokumenta – razna pisma državnim institucijama, možemo da vidimo da je ta denacionalizacija bila posledica koordinisane akcije velikog broja aktera. Koji se interesi kriju iza toga, probaću da utvrdim– kaže Resimić.

Radoslav Veselinović je, inače, transparentno dostavio podatke od početka privatizacije vranjskog preduzeća, iznoseći i svoja neformalna saznanja o akterima koji su uticali na ishod – raskid kupoprodajnog ugovora. Konzorcijum na čijem je čelu „Galeb Group“, postao je krajem decembra 2008. godine vlasnik većinskog paketa akcija Specijalnog zavarivačkog privrednog društva „Zavarivač“ u Vranju. Za državni paket akcija (40 odsto) plaćeno je 738 hiljada evra, a za akcije malih akcionara (23 odsto) isplaćeno je 423 hiljade evra, što ukupno čini 1.12 miliona evra. „Galeb“ je za potrebe „Zavarivača“ podigao 250 miliona dinara kredita kod Fonda za razvoj Republike Srbije i bio jemac ovom preduzeću kod državne Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza za kredit od 300.000 evra koji je firma iz Vranja podigla i potrošila. „Namerno ili slučajno, dok je pripremana privatizacija „Zavarivača“, falsifikovani su poslovni rezultati, pa je novi vlasnik po preuzmanju vranjske firme utvrdio da je stanje mnogo lošije od prikazanog, da su dugovi ogromni, da obrtnih sredstava nema“, navodi se u „Dosijeu Zavarivač“. Novi menadžment ugovorio je poslove sa nemačkom firmom, krenuo u oporavak vranjskog preduzeća, a onda je Agencija za privatizaciju jednostrano raskinula ugovor 2011. godine prisvojivši veći deo akcija nego što je prvobitno prodala, ostavljajući „Galebu“ da vraća kredite za „Zavarivač“. Godinama se šabačka firma bori sa čudnim odlukama državnih organa i institucija koje su joj nanele direktnu višemilionsku štetu, a indirektnu i do nekoliko puta veću. U međuvremenu u „Zavarivaču“ je proglašen stečaj, a oprema i mašine u vlasništvu „Galeb group“, ni sudskim putem nisu vraćeni.

„Očigledno je da je vršena neka vrsta koordinisanog pritiska na firmu, neke čudne stvari su se dešavale. Vidimo da Vlada nakon davanja preporuke da se kredit pripiše „Zavarivaču“, Fond za razvoj to nije prihvatio, pa se onda postavlja pitanje zašto Vlada nije donela obavezujuću odluku ako je to već bilo jasno“, ističe Resimić i dodaje da je i Privredna komora stala na stranu privrednika jer je „shvatila da je „Zavarivač“ bio žrtva predatorskog pokušaja eksproprijacije“.

„Zavarivač u tom smislu predstavlja dobar primer i studiju slučaja kako ovaj proces zavisi od kontakata koje imate u različitim državnim strukturama i regulatornim telima“ – zaključuje Resimić.

Mladi naučnik planira da nakon odbrane doktorske disertacije objavi svoja istraživanja koja će dati odgovore na mnoga do danas nerasvetljena pitanja o privatizacijama od 2000. godine na ovamo.

„Zavarivač“ nije jedini i jedinstven slučaj u Srbiji. Kod aukcijske privatizacije je  skoro 30 odsto denacionalizovanih firmi, kod tenderskih 40 posto. Nekim vlasnicima je dozvoljavan veliki broj dodatnih rokova da ispune svoje ugovorne obaveze, neke firme su oduzimane ekspresno, nakon jednog prekršenog roka, u nekim slučajevima nije bilo ni osnove za raksid ugovora pa je država na kraju plaćala ogromna sredstva obeštećenja na međunarodnim arbitražama.

Resimić navodi da je bilo slučajeva gde su vlasnici godinama u kontinuitetu kršili svoje ugovorne obaveze, da se skoro ništa nije preduzimalo ili je ugovor raskinut kasno. Kao primer navodi „Trajal“, kojim se bavio i Savet za borbu protiv korupcije, a kojem su dodatni rokovi ostavljani 28 puta i tek nakon šest-sedam godina, ugovor sa bugarskim kupcem je raskinut. U nekim firmama ugovor čak nikad nije ni raskinut bez obzira što je bilo kontinuranog kršenja ugovornih obaveza.

„Tu se postavlja pitanje – šta je privatnim vlasnicima potrebno da bi uspeli da sačuvaju firmu, kakvi kontakti, ne samo u Agenciji za privatizaciju nego i u vrhu države, a država kod nas su političke stranke. Definitivno, vidimo da se zakon primenjuje selektivno i da se ne primenjuje uvek, i to je evidentno“ – napominje Resimić.

U okviru istraživanja ovaj mladi naučnik vodi razgovore i sa predstavnicima zvaničnih institucija države, ali interesantno je da su vlasnici firmi otvoreniji za razgovor nego predstavnici državnih organa, a razlog za to su škakljive teme koje im ne idu u prilog. Poređenja radi, Resimić navodi i primer Madjarske koja je maltene preslikana Srbija.

„Isti je princip. Pod uticajem političkih stranaka se neguju i razvijaju određeni biznismeni, njima se nameštaju javni tenderni, oni se enormno bogate, jednostavno, simbioza političkog i biznis sektora je jako velika, tako da nismo usamljeni“ – zaključuje Miloš Resimić.

Subvencije strancima – put do dna

Subvencije stranim investitorima su ekonomski nelogične, politički motivisane za marketing i sticanje političkih poena kod glasača, smatra Miloš Resimić. „Ako napravite kalkulaciju koliko ste uložili, koliko vas košta taj projekat, koliko vas košta da dovedete te ljude, vidite da uopšte niste na dobitku i da to nije zdrava odluka. To pokazuje da smo mi jedno vrlo nesigurno poslovno okruženje i da biste privukli investitora vi jednostavno nemate kud. To je ono što se zove „trka do dna“. Zemlje koje nemaju razvijenu vladavinu prava utrkuju se ko će više novca da da kako bi namamili investitore, jer su stranim investitorima potrebne garancije i sigurnost da će im uloženo biti isplativo. Ako se zna da kod nas sudski sporovi traju godinama, da ne možete da se pouzdate u zakone, jedini način da vas neko privuče jeste da ponudi iracionalne subvencije za državu, a racionalne za investitore.“

 

 

 

Može vam se još svideti More from author

1 Comment

  1. Rade s Baira kaže

    Sto Vas portal ne organizuje javnu anketu sa pitanjem koja je to osoba iz naseg grada smestila sve ovo Veselinovicu?
    Bas bi bilo zanimljivo

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.