ŠTA JE ONO USRED ŠAPCA GRADA

UMESTO REAGOVANJA NA TEKST „DA LI JE VINAVER OVO ZASLUŽIO“ – PODSEĆANJE NA JOŠ NEKE IZLETE U „UMETNIČKO“

Piše: Stana Munjić     

Ovaj naslov, objavljen pre 20 godina, pozajmljen je iz šabačkih lokalnih novina i svedoči o podugoj istoriji neslaganja umetnika i Šapčana, kada su spomenici u pitanju, a to je najduhovitije formulisao jedan Čivijaš: „Ono je, bolan ljudi, umetničko delo… Umetnik dobro zna šta je ono. Kada je nešto umetničko, ono se ne objašnjava. Delo je kao takvo dovoljno. Ljudi su tu da uživaju u umetničkom nadahnuću i da mu se dive…“

Priča prva: Krajem osamdesetih zvanično je zaključeno da je Šabac jedan od retkih gradova koji nema spomenik revolucije. Amfiteatar, kako je prvobitno bio rešen prostor ispred hotela „Sloboda“, dugo je skupljao lišće i kišu i morao je biti srušen, jer nije bila postavljena takozvana infrastruktura. Beton je prekrio plato, a Šapčane je mučilo pitanje skinutih mermernih ploča koje su, prema čaršiji, završile u vikednicama funkcionera na Ceru.

Sredinom 1987. raspisan je konkurs za spomenik na Trgu revolucije, a kao najbolje rešenje odabrano je „Drvo sećanja“ Slavoljuba Radojčića, skulptora iz Beograda. Oduševljenje desetočlanog žirija nisu delili Šapčani pa je posle javne rasprave i višemesečne izložbe, odbačen. Novo rešenje naručeno je od poznatog vajara Boška Kućanskog. On je ponudio „Cvet slobode“ visok sedam metara, u prečniku 13 metara. Maketa je dva meseca bila izložena u delegatskoj sali Skupštine opštine, a toliko i u šabačkom Muzeju.

Na trgu revolucije u Šapcu, urađenom po projektu beogradskog arhitekte Miodraga Mirkovića, vajar je predvideo spomenik u kamenu, ali su stručnjaci procenili da sastav tla šabačke Benske bare ne bi mogao da podnese toliko opterećenje, pa je odlučeno da spomenik bude izveden od metala. Stručnjacima je ostavljeno da traže vrstu i način zaštitne kovine koja će težinom biti prilagođena tlu i aero zagađenju… Do danas ga nisu našli.

Priča druga: Odbor za obeležavanje 300 godina od velike seobe Srba, 1990. godine, predvideo je da se na obali Save, kod stare tvrđave, postavi skulptura „Seobe“ beogradskog vajara Dragana Mileusnića. Umetnik je „ovu skulpturu uradio u znak poštovanja prema epopeji srpskog naroda i poklonio je Šapcu“. Maketa je bila izložena u Muzeju više od dva meseca, a skulptura, visoka sedam metara (tri gromade od nerđajućeg čelika), trebalo je da bude izlivena u Hemijskoj industriji „Zorka“ i postavljena na obali Save, nizvodno od tvrđave, na strmini, a po objašnjenju, njihove geometrijske forme trebalo je da asociraju na tri skupine, tri bežanije nevoljnika, koji se ne osvrću na ono što zauvek ostavljaju za sobom. Šta je bilo dalje Šapčani se nisu osvrtali…

Priča treća: Kada se 1990. godine, posle dve decenije izgnanstva, u Šapcu ponovo obrela čivijaška republika, u njenu čast u strogom centru Šapca podignuto je „Drvo života“. Za idejno rešenje autoru Velisavu Pakljancu iz opštinske kase isplaćeno je 190 starih milijardi dinara, a Šapčani su za sve pare na drvo kačili priče: nekima je bilo u bojama nemačke zastave, drugima u bojama austrougarske monarhije, neki su videli krstove, pa islamsku transverzalu, ličilo je na vetrenjaču, vešala, a političare je naročito plašila priča da liči na sahranu jednog sistema. „Drvo života“ je neukusom i zlokobnim asocijacijama prkosilo punih devet meseci sve dok ga vatrom nisu načeli navijači „Crvene zvezde“ u noći euforičnog slavlja zbog osvojenog evropskog kupa u fudbalu. Dva dana kasnije radnici komunalnog preduzeća uklonili su beleg izleta u glupost, a saobraćaj je vraćen u centar grada. Gradonačelnik je obećao da će od greda, od čega je bilo napravljeno „drvo života“, uraditi klupe. Da se Šapčani, valjda, odmore od priča da je sve urađeno van konkursa i da mu je autor rođak. Obećanje nije ispunio.

Izvor: “Čivija”

Može vam se još svideti More from author

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.